У
једној шуми живи једна мала
породица мишева, мама мишица, тата миш, сестра мишенза и
мали мишић.
Једног
сунчаног дана мали мишић је одлучио да се прошета по шуми и одлучио је да оде
мало даље од границе коју су родитељи дозвољавали. Ишао је тако и ишао, дивио
се лепоти до тад неоткривене шуме,
ослушкивао је различите звуке, посматрао весело цвеће и сав занесен залутао.
Стигао је до једног огромног дрвета када је приметио да је полако почео да пада
мрак. Мишић се уплашио јер је видео да
је отишао предалеко и да не препознаје крај у коме се нашао, скупио се као лист
испод дрвета и тихо заплакао. Високо у дрвету живела је једна стара мудра
веверица, која када је чула јецање и плач одмах брже боље појурила низ стабло и
видела малог сивог мишића који је био тако мали да се сажалила на њега пришла
му нежно и питала га зашто плаче. Мали мишић је брзо испричао како се изгубио и
објаснио како не зна како да се врати. Веверица га је саслушала, размислила и
одлучила да помогне малом мишићу. Питала га је да ли се плаши висине јер је
смислила да га поведе до своје кућице на врху дрвета и да са гране која се зове
видиковац покушају да пронађу дом малог мишића. Мали мишић се итекако бојао
висине јер никада се раније никуд није пентрао, веверица је предложила мишићу да га попне на своја леђа како би га повела и да нема ничег страшног на
дрвету да је чак штавише прелепо кад се
са висине посматра шума. Мишић је загрлио веверицу и за тили час су се
нашли на грани која се зове видиковац. Мали мишић је поскочио од среће када је
у даљини видео реку, показао је веверици прстом у правцу реке и рекао да је
његова кућа крај једног камена недалеко одатле. Ето видиш да ниси одмакао тако
далеко као што си мислио тешила га је веверица, међутим мали мишић се опет
расплака, па шта је сад опет било упита га изненађено веверица? Ја сам исувише
мали и не умем да се вратим, не знам којим сам путем доспео довде. Веверица
поразмисли па му одговори: „знаш како ћемо, нацртаћемо путању на листу, ево
видиш пут прво води лево и када прођеш 3 стабла скренеш десно, идеш, идеш, идеш,
хмммм, рецимо 10 корака па продужиш још толико, стићи ћеш до једне чистине,
после те чистине идеш десно док не чујеш жубор реке, после тога би требало да
ти је крај познат и да можеш да нађеш своју кућу.“ Међутим таман што је мишић обрисао сузице
поново се даде у плач. „Па шта је сад опет било?“ Мали мишић кроз плач одговори
:“ али ја сам јако мали и не знам да ли ћу се снаћи, да ли ћу погодити кривине
и шта ако се појави нека змија или сова, ништа се не види, мени је хладно и
пада мрак, никада нећу наћи пут до куће“ одговори мали мишић. Веверица стаде да
размишља, хмммм, мислила је она, мислила и смислила!
Знам
шта нам је чинити, поскочи веверица од среће, ставићу ти капицу од жира да ти
не буде хладно, огрнућу те листовима дрвета и тако ни сова ни змија неће
препознати да си миш, једино што мораш сам да урадиш то је да будеш довољно брз
као што јеси, да будеш храбар као што јеси чим си довде дошао и да верујеш себи
као што си веровао мени док сам те пењала уз дрво, то је најважније како би наш
план успео. А да бих била сигурна да си успео, молим те да сутра ујутро одеш до
реке и ставиш жир на лист и пустиш да га река носи. Ја ћу сутра поранити и
одавде и чекати да видим капицу од жира како плови на листу и знаћу да си
успео. Мали мишић цијукну од среће, све ово му се јако допало, па је брже боље
обукао костим од лишћа, ставио капу од жира, поздравио се са веверицом и топло
је загрлио у знак захвалности а онда се полако упутио да нађе свој дом. У ручицама
је држао мали путоказ, то је била мапа коју му је веверица изгрицкала, мали
мишић се свега сетио, и шта је десно и шта је лево и да изброји 10 корака па
још толико и стигао је до чистине, био је пресрећан, јурио је као муња, мрак је
увелико пао и чуо се хук сова, само су му свици осветљавали пут.
И
шта мислите децо, да ли је наш мишић стигао кући?
Нема коментара:
Постави коментар