Majka

 

Јутрос сам се пробудила пре аларма, тихо на прстима ушла у тоалет,  и пре него што сам се умила, погледала сам се у огледало, и нисам веровала својим очима, драге моје, веровале или не једног дана ћете се пробудити, погледати у огледало и препознати своју мајку…

Да, видела сам своју маму у себи, препознала  исти уморни поглед који се вуче, и који као да се нешто  пита, збуњена лица, поглед који ће се ускоро чим будем чула глас деце развући у широки осмех, и одмах схватити шта треба да уради и више се не пита већ зна!

Боре међутим и даље остају ту где су биле и пре, боја лица се такође не мења, факат да сам матора  ме не плаши толико, колико ме поражава чињеница да сам себи давно још обећала да не ја нећу личити на своју мајку и нећу изговарати исте фразе и нећу никог кривити што су деца таква кава су...бла, бла, трућ, пуј, паји не важи више госпођо, жао нам је госпођо, то сте ВИ, да, да све сте то успели да постигнете.

Ја сам једна од оних која слави своје године, и никад се не бих вратила 10 година уназад, ја  тек сад осећам неко необјашњиво смирење, моћ и донекле захвалност на свему, иначе да се вратим на оно малопре, то јест, сама чињеница да сам тек сад  кад сам и сама постала мајка  препознала  своју мајку  у себи уствари гми овори колико сам  назрела и размажена и себична и до те мере сигурна у своју исправност да мислим да ми треба једна добра психотерапија да ме онако мало окрене наопачке па да ме трес трес тресе, док коначно не признам да сам се огрешила, јооој мајко мила, колико сам се само пута огрешила, и колико пута још е неправедно осудила, осујетила и изневерила мислећи да сам Богом дана ја њена ћерка најпаметнија……епа ево, сад седим и  смејем се   и питам се  да ли је могуће да сам  толико налик њој, својој мајци?