среда, 21. октобар 2015.

Majka


 
Јутрос сам се пробудила пре аларма, тихо на прстима ушла у тоалет,  и пре него што сам се умила, погледала сам се у огледало, и нисам веровала својим очима, драге моје, веровале или не једног дана ћете се пробудити, погледати у огледало и препознати своју мајку…

Да, видела сам своју маму у себи, препознала  исти уморни поглед који се вуче, и који као да се нешто  пита, збуњена лица, поглед који ће се ускоро чим будем чула глас деце развући у широки осмех, и одмах схватити шта треба да уради и више се не пита већ зна!
Боре међутим и даље остају ту где су биле и пре, боја лица се такође не мења, факат да сам матора  ме не плаши толико, колико ме поражава чињеница да сам себи давно још обећала да не ја нећу личити на своју мајку и нећу изговарати исте фразе и нећу никог кривити што су деца таква кава су...бла, бла, трућ, пуј, паји не важи више госпођо, жао нам је госпођо, то сте ВИ, да, да све сте то успели да постигнете.

Ја сам једна од оних која слави своје године, и никад се не бих вратила 10 година уназад, ја  тек сад осећам неко необјашњиво смирење, моћ и донекле захвалност на свему, иначе да се вратим на оно малопре, то јест, сама чињеница да сам тек сад  кад сам и сама постала мајка  препознала  своју мајку  у себи уствари гми овори колико сам  назрела и размажена и себична и до те мере сигурна у своју исправност да мислим да ми треба једна добра психотерапија да ме онако мало окрене наопачке па да ме трес трес тресе, док коначно не признам да сам се огрешила, јооој мајко мила, колико сам се само пута огрешила, и колико пута још е неправедно осудила, осујетила и изневерила мислећи да сам Богом дана ја њена ћерка најпаметнија……епа ево, сад седим и  смејем се   и питам се  да ли је могуће да сам  толико налик њој, својој мајци?

уторак, 13. октобар 2015.

Октобар


Јутро у октобру и

Оно што ми треба

Коначно мир

Деца су преко реке и не чујем вику цику писку нити јеку.

Како се ствари  понекад чине компликованим, нејасним и немогућим.

Како се јадно осећа човек  кад не може  да докучи одговор и нађе решење.

Како је тешко бити слободан кад си мајка,сестра,тетка ћерка, колико обавеза колико будности колико челичности треба да има једна жена, која је мајка, жена, сестра, тетка и ћерка.

Неко ће рећи, па све је то успут, иде редом, тако то мора, тако  треба, шта си ти мислила лако је?

Богме сам мислила да је лакше и да није вако компликовано морало бити, раније се знало кад си непослушан добијеш по дупету, одеш у своју собу умириш се поразмислиш мало и не правиш више глупости, а моја деца ето жао ми да их физички казним, па ми се попну на главу па онда вичем, онда скачу по троседу, онда се гурају падну повреде и кукају и шта има да их казним кад су већ кажњени па плачу углас, ћерка је грлата на мајку, то јест мене па се чује верујем на трећи спрат, а овај мали петлић онако кука ко бебци кад хоће сику и да их узме неко у наручје, тако траје та песма док се нешто друго не деси, онда сам ја кловн или баба рога, па кренем да их мучим и мазим да забораве на ударац главом у главу, уместо плача се чује смех, сад опет крећу да ми се пењу на главу, свиђа им се игра и нема ништа од купања или вечере или скупљања играчки, значи неко мора да попусти, да неће можда неразумна деца, нема шансе, ко ће други него ја, мајка, јел те ја морам све и сваког да разумем. Сваки дан морам да разумем, да праштам, да дајем, да слушам, да пазим, да бдим, да заборавим на себе.
Али да се вратим на свој мир, ево га, коначно мир, и тишина, тренутак тишине вреди више од јутарње кафе, тренутак тишине који је мој и само  мој и  кад коначно могу да ослушнем себе.