Роб
Не
могу више. Читам изнова, враћам се, опет не разумем, просто није до мене , то
што читам није део мене, трудим се да
схватим али информација и даље виси и чека да пређем на следећу реченицу. Читам
даље, исто као и пре, још дубље пролази вест која говори мојим досадним гласом:
„тебе ово не занима“, питам се кога
уопште занима, чему толико информација,
да ли то уопште неко чита?
Овако
се постаје роб, нешто не разумемо, али его не жели да прихвати да нешто не
разуме и зато жваће и гута и жваће и гута и тако једно 100 пута док не свари
целу идеју и почне да прихвата да да тако то мора, шта ту има да се не разуме,
шта ту није јасно кад је свима јасно…и наставиш да жваћеш механички и да гуташ
механички и ниси ни свестан да си постао машина. Машина за читање редова и
редова, страна и страна, бесмисленог текста који на крају свариш и избациш и за то
те још и плате а ти ниси свестан какву си штету нанео свом мозгу и телу и ниси
свестан да си постао Роб.
