среда, 12. јул 2017.

Брак, други део


Више нећу питати, нећу тражити, нећу се договарати или правити планове

Од данас сам независна и самостална по сваком питању

Више те нећу пољубити за лаку ноћ нити када те видим кад дођеш са посла

Нећу се жалити на твоју искљученост из домаћих обавеза, нећу те критиковати за твоју хладноћу и пасивност, нећу састављати списак шта је све потребно купити, нећу те подсећати шта је потребно да урадиш да би сви били на окупу и провели квалитетно време заједно.

Нека свако одговара за себе, ради шта год ти је по вољи, проводи време са ким год хоћеш и колико год ти је воља, нема више ограничења кад треба да се вратиш кући…ја ћу се већ некако снаћи са или без тебе, ионако је свеједно када ти ниси са нама и када си физички ту, када ти није срећа да се смејеш и једеш са нама док блејиш у мобилни телефон и ко зна шта тражиш по интернету.

Више се нећу чак ни извињавати за своје испаде или искрене примедбе, више их нећеш ни чути од мене.

Живи по својим мерилима и аршинима, по свом осећају, јер тако живе саможиви и себични људи, данас их је много, тако да нисам изненађена да си и ти међу њима.

Нек ти ја се срећом љубави моја…

четвртак, 23. фебруар 2017.

Прича о малом мишићу




 

У једној шуми живи једна мала
породица мишева, мама мишица, тата миш, сестра мишенза и мали мишић.

Једног сунчаног дана мали мишић је одлучио да се прошета по шуми и одлучио је да оде мало даље од границе коју су родитељи дозвољавали. Ишао је тако и ишао, дивио се лепоти до тад  неоткривене шуме, ослушкивао је различите звуке, посматрао весело цвеће и сав занесен залутао. Стигао је до једног огромног дрвета када је приметио да је полако почео да пада  мрак. Мишић се уплашио јер је видео да је отишао предалеко и да не препознаје крај у коме се нашао, скупио се као лист испод дрвета и тихо заплакао. Високо у дрвету живела је једна стара мудра веверица, која када је чула јецање и плач одмах брже боље појурила низ стабло и видела малог сивог мишића који је био тако мали да се сажалила на њега пришла му нежно и питала га зашто плаче. Мали мишић је брзо испричао како се изгубио и објаснио како не зна како да се врати. Веверица га је саслушала, размислила и одлучила да помогне малом мишићу. Питала га је да ли се плаши висине јер је смислила да га поведе до своје кућице на врху дрвета и да са гране која се зове видиковац покушају да пронађу дом малог мишића. Мали мишић се итекако бојао висине јер никада се раније никуд није пентрао, веверица је предложила  мишићу  да га попне на своја леђа како би га  повела и  да нема ничег страшног   на дрвету да је  чак штавише прелепо кад се са  висине посматра шума.  Мишић је загрлио веверицу и за тили час су се нашли на грани која се зове видиковац. Мали мишић је поскочио од среће када је у даљини видео реку, показао је веверици прстом у правцу реке и рекао да је његова кућа крај једног камена недалеко одатле. Ето видиш да ниси одмакао тако далеко као што си мислио тешила га је веверица, међутим мали мишић се опет расплака, па шта је сад опет било упита га изненађено веверица? Ја сам исувише мали и не умем да се вратим, не знам којим сам путем доспео довде. Веверица поразмисли па му одговори: „знаш како ћемо, нацртаћемо путању на листу, ево видиш пут прво води лево и када прођеш 3 стабла скренеш десно, идеш, идеш, идеш, хмммм, рецимо 10 корака па продужиш још толико, стићи ћеш до једне чистине, после те чистине идеш десно док не чујеш жубор реке, после тога би требало да ти је крај познат и да можеш да нађеш своју кућу.“  Међутим таман што је мишић обрисао сузице поново се даде у плач. „Па шта је сад опет било?“ Мали мишић кроз плач одговори :“ али ја сам јако мали и не знам да ли ћу се снаћи, да ли ћу погодити кривине и шта ако се појави нека змија или сова, ништа се не види, мени је хладно и пада мрак, никада нећу наћи пут до куће“ одговори мали мишић. Веверица стаде да размишља, хмммм, мислила је она, мислила и смислила!

Знам шта нам је чинити, поскочи веверица од среће, ставићу ти капицу од жира да ти не буде хладно, огрнућу те листовима дрвета и тако ни сова ни змија неће препознати да си миш, једино што мораш сам да урадиш то је да будеш довољно брз као што јеси, да будеш храбар као што јеси чим си довде дошао и да верујеш себи као што си веровао мени док сам те пењала уз дрво, то је најважније како би наш план успео. А да бих била сигурна да си успео, молим те да сутра ујутро одеш до реке и ставиш жир на лист и пустиш да га река носи. Ја ћу сутра поранити и одавде и чекати да видим капицу од жира како плови на листу и знаћу да си успео. Мали мишић цијукну од среће, све ово му се јако допало, па је брже боље обукао костим од лишћа, ставио капу од жира, поздравио се са веверицом и топло је загрлио у знак захвалности а онда се полако упутио да нађе свој дом. У ручицама је држао мали путоказ, то је била мапа коју му је веверица изгрицкала, мали мишић се свега сетио, и шта је десно и шта је лево и да изброји 10 корака па још толико и стигао је до чистине, био је пресрећан, јурио је као муња, мрак је увелико пао и чуо се хук сова, само су му свици осветљавали пут.

И шта мислите децо, да ли је наш мишић стигао кући?

петак, 13. јануар 2017.

Full Moon over me


This full moon has never been more fruitfull for me                                         13 Jan 2017

It seems to be like I was born again

I am planning to move on with something different, I have many things on my mind like dancing, writing, painting, change in some way which could lead me to more peacefull way of life, I would like to be more dedicated to my children, to see them more clear and feel them better, to understand their moods and needs, some how I have neglected the mosst important in past few years, I was trying to make a world a better place instead of making my home a saint place and keep it from the outer world.

We will never understand why certain things happen and why some others don’t but in the course of life I come to conclusion that coming to the mid age of so cold path way I realizes that nothing was so dramatic or hard or bruethless, every thing was for my better undertanding of the world and flow of life.People come and go, dreams give us insight in what we don’t want to see, ilness warns us that we are not doing good to ourselves  and all these things I found only because I have been through the storm and walking on the edge.

So, finally I came to one conclusion, that worries not only made me stronger but they made me grow in more mature person.

уторак, 04. октобар 2016.

Moje misli


Iza mene šušti  lišće,jesen je, sunce se probija i pravi igru senki na mom računaru. Koliko je ustvari sve nepostojano i kako se sve menja tako brzo, taman se naviknem na tišinu i poverujem da je to dovoljno da počnem sa pisanjem i onda shvatim koliko misli lutaju, odlaze za lišćem koje leluja, okače se tako i vise i ne žele da rade ili budu uključene u proces stvaranja, jednostavno žele tako da vise na suncu i odmaraju. Ah možda su u pravu, meni nedostaje dokolica, potpuni nerad,samo ležanje na zemlji i posmatranje oblaka bi me usrećilo tek toliko da se pomirim sa sopstvenim mislima pa ćemo se kasnije dogovoriti šta ćemo i kako ćemo.

Pokret i zvuk, znam da me to oživi kad ponekad pomislim da sam nestala. Zvuk me probudi iznutra i pozove na pokret, ja bih sad od sreće plesala kao ovo lišće tamo vamo pustila bih da me vetar miluje i okreće, samo ne bih volela da sam list samotnjak, već da krasim drvo sa ostalima i lagano se uvijam i okrećem ka svetlosti.

Teško je uhvatiti sopstvene misli, one su neposlušne i žele stalno nečeg da se igraju baš kao deca. Ponekad mi se čini da ne mogu da ih razumem najbolje a onda mi jedan duhovnik reče da to i ne treba da pokušavam, već samo da ih volim, volim sada svoje misli, one će mi pokazati put do srca. Nije lako nijednom čoveku što je biće od duha, duše i tela, nije lako sastaviti se sam sa sobom a kamoli kraj i početak…bude mi žao što toliko razmišljamo o svemu i pridajemo značaj i težinu neku navlačimo a onda pokušavamo da  stresemo sa sebe. Niko neće da počisti za sobom, da se makar osvrne i pogleda kakvim mislima se bavio i šta je time izazvao.  A treba tako malo, samo da čovek pusti misli na sopstveno videlo,da ih pomazi, zagrli i ponovo vrati u sebe i onda će se i one smiriti, isto kao i deca, neće stalno nešto tražiti i zapitkivati i eto ti čoveče Božji mira koji toliko tražiš.


четвртак, 28. јул 2016.

Budite dobri prema svoj deci ne samo prema svojoj


Budite dobri prema svoj deci ne samo prema svojoj.

Juče sam se setila sebe pre par godina kada sam imala samo jedno dete,  koje sam upravo pokušavajući da zaštitim onesposobila da se danas izbori za ljuljašku u parku, za svoj red u gimnastičarskoj sali, kao i za par surovih reči koje je naučilo takođe od mene i vratilo mi jednom tako lepo kašiku u usta da nisam znala  kako da odgovorim.

Videla sam sebe uplašenu tada kada sam mislila da je red da odreagujem objasnivši deci u parku da je došao red na moje dete da se ljulja, kako su svi oni veliki i prevazišli valjda ljuljanje i da daju sad malo nama da se ljuljamo…time sam ugrozila mogućnost nagađanja i dogovora kao i bilo kakvog dijaloga sa decom jer su me samo čudno pogledala i napustila deo parka gde su bile ljuljaške a ja i moja ćera ostale same da se ljuljamo….nije ni to bilo baš lepo od mene.

Danas kad već imam drugo dete dešava se ista situacija u parku, mlađe dete dolazi do ljuljaške i gura devojčicu koja ljulja svoju igračku i naravno majka koja uskače i odgovara : „a ne ne, neće moći tako, žao mi je bato, moraćeš da ostaviš moje dete na miru da se ljulja.“ Pošto mlađe dete ne razume šta se od njega očekuje nastavlja i dalje da gura igračku sa ljuljaške i da seda, logično jel da, međutim opet majka uleće sad se već obraća meni i kaže :“gospođo, hoćete da ga pomerite molim Vas“, ja odgovorim :“ajde budi dzentlmen nek se ljulja prvo ona pa ćeš ti“ međutim moje dete još ne zna šta je to biti džentlmen zato i dalje insistira da sedne na tu ljuljašku i da dobije svoje, tek onda vidim majku kako nervozno mlatnu igračku sa ljuljaške podiže svoje dete i stavi ga da sedi i poče da je ljulja. Tek onda je moje dete shvatilo poruku i krenulo do druge ljuljaške, međutim dotrčala je pre njega mala spretnija devojčica, ovaj moj je teo prosto d pukne od muke, samo što nije zaplakao, kakva nepravda na sve strane to je govorilo njegovo malo lice ali ja sam i dalje nemo ćutala i odgovorila,: „moraš da budeš brz kad nešto želiš inače će neko brži to da ti mazne“. Sve je to slušala velika devojčica koja se ljuljala pored, ustala je pozvala mog malog malca kako mu mi već od milošti tepamo i ustupila mu ljuljašku, ja nisam stigla da otvorim usta a moje dete je sa šitokim osmehom odgovorilo :“ VALA“ . Na kraju smo uspeli da se ljuljamo da izmislimo čak i jednu pesmicu koju poklanjam svoj deci jer su se svi nasmejali dok smo pevušili:

„sve baš bube sve vole malog  Voju,

Mali Vojo joj oj šta to lepo imaš da im daš,

 Bube te ljube, bube te maze, šta ćeš  da ima daš?

Mali Voja ima samo osmeh slatki, osmeh medeni, osmeh najlepši!!!

четвртак, 11. фебруар 2016.

ВАЖНО ЈЕ НЕ БИТИ ОЗБИЉАН


ВАЖНО ЈЕ НЕ БИТИ ОЗБИЉАН

 
Како старим тако схватам колико је све лакше у животу када не узимамо ствари превише озбиљно. Чак мислим да ништа није вредно да буде страшно озбиљно….професори не би требало да су тако озбиљни, послодавци су смртно озбиљни, политичари су посивели колико су озбиљни…..чему све то?

наш живот би требало да је саткан од радости, чак и кад има патње и тада да се смејемо као што то чине људи у Индији, живот је игра и требало би да живимо као  да плешемо (по могућству салсу)….као   Кубанци…. Да нам се осмех не скида са лица.

Трудим се да васпитавам своју децу тако да ме никад не схватају преозбиљно и увек се кад сам строга а они ме гледају бледо, на крају насмејем….јер видим њихова уплашена лица, тек тад осетим какву неправду чиним и одмах се насмејем а они буду у неверици још који секунд па тек после се опусте, чему то питам се ја?
Беспотребна је сва та  патетика,  страхопоштовање, ауторитет и став, коју носи озбиљност, све постаје сувишно и некако бесмислено….а на крају крајева ми сами дајемо смисао свему зато је заиста важно не бити озбиљан

среда, 02. децембар 2015.

Писање


Мислим да ће све више људи почети да пише
то ће постати благотворно и једино средство комуникације
јер разговор као непресушна људска потреба или дијалог са другим бићем неће постојати, неће бити могућ,
 "Како пронаћи саговорника",већ видим  један од могућих наслова неког бест селер приручника, или на пример   "императив данашњице- остварити смислен дијалог" итд.
Шта мислите да је ово немогуће, па и мој деда се смејао када су му рекли да ћемо воду за пиће куповати!
Разговор и размена осећања и мисли изумире, данас постаје претенциозно да износите отоврено своја осећања а  слушање другог људског бића је постало питање времена и организације...
Некада се сматрало    врлином и  основном културом да саслушате свог саговорника, да размените топле речи, да без устезања кажете оно што вам је на срцу а не у глави
Људи су  лишени да буду људи и комуницирају као некада, одузели су нам то право и поробили нас новом технологијом.
Зато су људи и престали да говоре шта осећају већ говоре само оно што не мисле како не би дошли у ситуацију да кажу шта мисле јер би онда то довело у питање и шта осећају...

Остала сам сама са белим чистим папиром  и жељом да све лепо кажем и да само неком испричам и ништа више, ипак је битно да постоји неко ко ће да нас чује, тада засигурно знамо да постојимо, тада смо сасвим сигурно да смо још увек живи...